close
close
Menu
Историја града Солуна

Историја града Солуна












О Солуну се може испричати много прича, а прва почиње његовим оснивањем 316./315. године п.н.е. Град краљевске „крви“, који је добио име по Тесалоники, сестри Александра Великог и кћери краља Македоније Филипа II, брзо се развио, захваљујући свом изузетном географском положају, у једну од најзначајнијих морских лука, економски и трговачки центар Македоније и Балканског полуострва, предност коју је очувао 2.300 година. Неоспорни сведоци тог дугог пута су његови многобројни споменици. Отворени и спремни за посете, живе заједно са становницима и приповедају приче о различитим културама, религијама, епохама. Прочитајте историју града Солуна, првенствено да бисте схватили њихов значај пре него што их сретнете у шетњи градом, али и да бисте осетили ту јединственост која чини Солуњане тако поносним на своју прошлост.

  1. Праисторијски период
  2. Оснивање града Солуна - Хеленистички период
  3. Римски период
  4. Византијски период
  5. Османлијски период
  6. Новија историја

Солунска област је била насељена још од праисторијског доба, при чему најстарије пронађене насеобине датирају из неолитског периода, тачније између шестог и петог миленијума п.н.е. Највећа насеобина је била Терми, по којем је и истоимени залив (Солунски залив, грч. Thermaikos kolpos) добио име, а према преовлађујућој теорији географски је била смештена на данашњем Карабурнакију. Друге мање насеобине су се налазиле у области Тумбе, Ставруполија, Полихнија.

Амбициозни краљ античке Македоније Касандрос, пошто је у борби са наследницима Александра Великог све надјачао, основао је 316./315. године п.н.е. нови град, уједињујући 26 малих насеобина и назива га Тесалоники, у част своје супруге и сестре Александра Великог, Тесалоники. Стратешко-географски положај на најсевернијем делу Солунског залива (Thermaikos kolpos), а шире и Егејског мора, учинио је град економски јаким као и трговачким центром и поморском базом Античке Македоније. Солун је био организован по стандардима античких грчких градова, по питању институције грађана, начина вршења верских обреда и организацију привреде, имао је народну скупштину (еклесија) и парламент. 187. године п.н.е, у градској ковници новца је искован први новац са натписом ТЕСАЛОНИКИ.

Године 168. п.н.е. римски генерал Луције Емилије Паул победио је македонског краља Персеја. Солун постаје престоница друге римске административне области Македоније и након 148. године п.н.е, оснивањем римске провинције Македоније, постаје стално седиште римског гувернера. Геостратешки положај града јача изградњом пута Егнатија (Via Egnatia) од стране Римљана и град постаје петља који спаја Јадранско са Црним морем и Малом Азијом, али и градове на Дунаву са Егејским морем и лукама на истоку. Вредно помена је да је у Солуну у једном периоду живео и римски говорник Цицерон. Римљани 42. године п.н.е. проглашавају Солун „слободним градом“ (civitas libera) чиме је град добио веће привилегије. Тако је Солун постао привлачан не само за становнике околних области, већ и за многе странце, нарочито са истока (Египћане, Сиријце, Јевреје). То је сада већ један многољудни, урбани центар, космополитски за тадашње прилике, град отворен ка идејама, религијама и страним утицајима.

Римски Солун ће се наћи на путу апостола Павла, а семе његовог учења ће процветати стварањем хришћанске заједнице града. Две посланице светог апостола Павла Солуњанима представљају најстарије текстове Новог завета.

У доба цезара Галерија Максимијана, у граду су подигнута велелепна здања која су у целини или делимично сачувана чак и до данас: Ротонда, Галеријев славолук (познатији као Камара), Палата, Апсидална дворана, Хиподром.

Мало је градова који су тако чврсто повезани са својим свецем заштитником као што је то Солун. У доба Галерија, у Солуну, мученичком смрћу умире Свети Димитрије, тада млади официр римске војске који је примио хришћанство и који је касније постао заштитник града. Храм светог Димитрија Мироточивог и данашњих дана представља место верског ходочашћа за вернике из целог света.   

Солун наставља да игра важну улогу у политичким и војним догађајима и након премештања престонице Римског царства из Рима у Константинопољ (Цариград) 330. године н.е. од стране цара Константина Великог када добија назив „први после првог“. Током V и VI века н.е., Солун трпи снажне нападе од стране аварословенских и словенских народа који су одбијени. Врхунац економског и културног развоја града представља период од краја IX до почетка X века, када цветају трговина, занати и писана реч, а у том окружењу расту његова два чеда која ће обележити хришћански свет. То су браћа Ћирило и Методије, који су покрстили Словене, док је Ћирило саставио и прво словенско писмо (глагољицу). Прочитајте више овде (линк Стопама Ћирила и Методија).

Византијско царство је константно на удару разних народа који угрожавају његов интегритет, међу којима су и Бугари, који га непрестано нападају. Године 904. н.е. Солун ће бити изложен дивљаштву и пљачкању од стране Сараценских гусара, а исто ће поновити и Нормани који освајају град на три месеца 1185. године н.е. Године 1204. н.е. Крсташи у Четвртом крсташком рату освајају Константинопољ, а мало касније и Солун, који остаје под њиховом влашћу 20 година.  

Унутрашњи сукоби у Византији достижу свој врхунац 1342. године са покретом Зилота у Солуну. Овај покрет на почетку остварује превласт, али 1349. године зилоти бивају свргнути. Након кратког периода Млетачке владавине (1423-1430), Солун пада под османлијску власт 1430. године.

Златним веком писане речи у Солуну сматра се XIV век. Град представља место где се одвијају уметнички и духовни догађаји, где су рођени и живели познати учењаци, правници, филолози, стварајући предивна дела, међу којима је био и Григорије Палама, један од најзначајнијих теолога XIV века и представник покрета Исихазам.

Мурат II осваја Солун 1430. године који ће остати под османлијском влашћу све до 1912. године. Град делује скоро напуштено, јер је већина становништва побегла у околна места не би ли се спасила, други су побијени, а неки су продати на пијацама робова на истоку. Већина цркава је претворено у муслиманске џамије, док су неке мале цркве наставиле да функционишу као хришћански храмови. Од многобројних манастира, једини који функционише до данас је манастир Влатадес. Истовремено се граде теолошке школе (медресе), наткривена пијаца, купатила, чесме и споменик - симбол Солуна, Бела кула.

Године 1492. један важан догађај мења антропогеографију града. У Солун стиже 15 – 20.000 Јевреја прогнаних из Шпаније што ствара нову динамику у трговинским и занатским делатностима града, јачајући истовремено и његов мултикултурализам. Током XVIII века брзи развој трговине доводи до отварања конзулата многих западних земаља у Солуну, тако да град поред финансијског просперитета, поново стиче свој космополитски карактер.  Талас грчког устанка против Турака 1821. године запљускује и Солун, али су побуњенички покрети у Македонији насилно угушени у приоду од 1821.-1823. године.

Крајем  XIX века, Солун се железницом повезује са Скопљем, а одатле са  Европом и Цариградом, уводе се први трамваји са коњима, гасна расвета, а појављују се и прве фабрике. Солун стиче изглед савременог европског града.

Бугарски Комити 1903. године, имајући територијалне претензије према Македонији, започињу своје деловање и избија Борба за Македонију (1904 -1908).

Мустафа Кемал Ататурк, реформатор Турске и први председник Турске Републике, рођен је 1881. године у Солуну.

Важан датум за историју града Солуна представља његово ослобођење, када је грчка војска ушла у град након потписивања предаје 26.октобра 1912, на дан славе заштитника града Светог Димитрија.

Грчка није учествовала у Првом светском рату од његовог почетка, али је допустила коришћење Солунске луке силама Антанте за снабдевање савезничких снага, тако да је 1915.-1916. године град био преплављен хиљадама енглеских и француских војника.

У лето 1917. године избио је велики пожар у којем је изгорео већи део историјског центра Солуна, остављајући 73.000 људи без крова над главом и без посла. Док је град покушавао да се поврати од пожара, наступила је Малоазијска катастрофа 1922. године, која је проузроковала стварање нових друштвених и економских односа у Грчкој. Грчко-турском разменом становништва, која је договорена Лозанским уговором 1923, у Солуну је насељено на десетине хиљада грчких избеглица из Мале Азије, источне Тракије и области око Црног мора. Поред првобитних проблема од масовног прилива грчких избеглица, њихово присуство ће у наставку удахнути нови живот граду.

Немци улазе у Солун 1941. године. Једна од најтрагичнијих последица немачке окупације за локалну историју је истребљење јеврејске заједнице овог града. Године 1943, 46.091 солунских Јевреја је депортовано у концентрационе логоре Аушвиц – Биркенау, а вратило се само њих 1.950.

Солун поново слободно дише од октобра 1944. године.  

Facebook Twitter Google+ Pinterest
X

Right Click

No right click